Што смо новији у бициклизму, то смо више заслепљени величином најпознатијих путева. Али што више возимо, све више сазнајемо да одређени планински превоји нису сасвим исти када се возимо у стварном животу као када се тркају највећи у нашем спорту.
Кроз искуство сазнајемо да много пута непознати путеви, тајна места, ушушкани, сеновити углови нуде најневероватније вожње, јер ако су нама непознати, обично су непознати возачима кампера и мотоцикала јахачи.
Зато смо, када су нас послали у Алта Бадију, у Доломитима у северној Италији, напорно радили да копамо дубље испод површине, да сазнамо где мештани бирају да јашу, делећи неке од тајни овог краја.
Упркос нашој преамбули, неки од вас који ово читају можда се и даље осећају помало изгубљено у погледу зашто бисмо се одлучили да заобиђемо успоне као што су Пордои, Села, Гардена и Гиау за непознате рукавце. Али све је то део авантуре. Немојте нас погрешно схватити: први пут се возити тим путевима било је очаравајуће, али путовање преко тикета није начин на који се крећемо – посебно не лети.
Искуство нас је научило да тражење скривених, мање коришћених путева даје потпуно другачије искуство. Ако постоји једна ствар у коју смо сигурни у Италији – земљи у којој живимо – то је да тражење од локалног становништва њихову препоруку за било шта скоро увек резултира нечим неочекивано бриљантним. Ово путовање није било другачије.
Наша прва питања упутила су се локалном јахачу и власнику хотела (неки би могли да тврде познаваоцу ладинских путева и културе) Клаусу Ирсари из хотела Мелодија дел Боско. Он је вероватно био први човек у Алта Бадији (или чак у Италији) који је добио шљунак на свом радару, тако да ако он није могао да подели тајне, нико неће. 
Тридесет минута касније били смо препуни непознатих путева. Брзо скенирање преко Комоота и план је постављен. Прво, Пасо делле Ербе/Вурзјоцх, за који многи тврде да је тврђи од Гиауа, са великом петљом на другој страни и опцијама да се продужи, дода још успона, види више долина. Били смо унутра. Пратили бисмо га са заласком сунца на Валпароли, у време када би већина мотоциклиста већ била у другом пиву.
За излазак сунца, позив на шљунковиту пролаз иза хотела је добио наш глас, а ми бисмо заокружили дан са ћорсокаком до Педеруа – возећи се, како је Клаус описао као њихову најравнију руту, уз успутан пораст од 1.000 метара надморске висине.
У мешавини би било неких локалних ужитака. Коме су потребне енергетске плочице и гелови када имате мноштво локалних произвођача на путу, са занатским сиром, традиционалним пекарама и ручком богатих ладинских ужитака? Овог тихог понедељка ујутру, самозадовољни сазнањем да смо изабрали праву страну викенда за наше путовање, осећали смо да је скривена страна Алта Бадије наша за заузимање.
Али попут шапата локалног становништва, ми ћемо само дати неке наговештаје. На вама је да потражите потпуне руте и резултате, јер је лов део путовања.
Дакле, да ли је то испунило нашу популарност фокусирану на авантуру? Да. У реду, било је можда мање величанствености и страхопоштовања које произилазе из главних пролаза, али је постојала јасна разлика: Алта Бадиа коју смо видели на нашим вожњама била је толико тиха да сте могли да останете мислећи да смо тамо у офф- сезоне а не крајем јуна. Добили смо другачији осећај за регион – онај са мање мотора, мање туристичких места, али прави укус о томе како би се заиста осећао живети у региону.
И, знате шта, чак смо имали и прегледање код агента за некретнине, што нас је, нажалост, скупило, али сигурно много говори за Алта Бадију. Није ли то оно што желимо од наших путовања: да се напунимо жаришта у њиховом пуном туристичком сјају, док у исто време знамо да можете додирнути скривене драгуље који су често ексклузивни резерват локалног становништва?
Постоји нешто чудесно у овом региону што га издваја од осталих алпских области Италије. Квазиготички утицај германске културе судара се пуном снагом са јужноевропским духом Белла Италиа; културе које су обично одвојене високим планинама. Заиста јединствено место где се уз успоне нижу штале и светилишта, чинећи да осећате да је време стало, а још више када сиђете са утабане стазе.
То је област која је много више од само имена главних превоја који га укрштају. Свакако бисмо вам препоручили да одвојите време да загребете мало дубље испод површине. Надамо се да ћете бити одушевљени овим подручјем као и ми.
Где се возити
Пассо делле Ербе/Вурзјоцх – Закрените десно када почнете да се спуштате и пратите петљу до Лусена/Лусона, а затим до Сант'Андреа/Ст. Андра. Од Доломита преко високог пустињског алпског региона, затим пашњака и назад. Грлећи страну планине и грлећи тишину. Мотоцикли су се могли пребројати на једну руку.
Горе Мири до Антермоиа/Унтермоја – Затим доле кроз тунел на страни Алта Бадиа, пробијајући село за селом на планини, где можете да се изгубите са мештанима док напорно раде доносећи сено. Прво лева страна, затим пређите долину и вратите се до Сан Вигилија. Ово је 'панорамица'. Ако време дозволи, упутите се у Педеру – нећете пожалити. (То је пут са наплатом путарине, тако да би чак и у августу требало да буде прилично тихо).
Залазак сунца на Валпароли почетком недеље – мислимо да никада нисмо видели тако тихи главни пролаз.
Идите у лов на сир и ћорсокаке изнад Ла Вала.
Шљунак од изласка сунца на Пасо Јувел, а затим се вратите преко Лонгиаруа.
Где грицкати
Луцх да П'цеи, колектив локалних произвођача који вам нуди ултимативни пицк-ме-уп током вожње. Једина мана је то што ћете морати да носите торбе за бицикле са собом јер је тешко напустити њихову радњу без да понесете било коју од локалних ужитака.
Где јести
Масо Рунцх. Донесите свој апетит. Ово је планинска храна Ладин, што значи пуно сира и путера. Али немојте се одлагати. У типичном планинском стилу, ови ужици заправо седе лагани - одобрио је Суперсапиенс. Њихова комбинација слатког и сланог даје вам нешто у чему заиста уживате. Препоручили бисмо тутрес и цајинци, два јела која никада раније нисмо искусили.
Време поста: Сеп-02-2021
